Skoro je 11 sati uveče, prvomajski radno proveden dan. I nije mi bilo po volji, voljela bih da sam dan provela puno ugodnije, sa bliskim ljudima, po mogućnosti negdje u prirodi a ne zatvorena u kancelariji. No.. znate ono, ne čini nas nervoznim događaj sam po sebi već kako ga doživljavamo. A ja današnji dan nijesam baš najsretnije doživjela.
Brojne tehnike samorazvoja služe upravo prihvatanju situacija, prihvatanju realnosti takve kakva jeste. Izgleda da vremenom postanemo eksperti u prihvatanju neprihvatljivog, anesteziramo se na bol svakodnevnice do granice otupljenja. A ne treba tako živjeti. “Strpljen – spašen”, “ćuti, može biti i gore”.. dok kao zombiji hodamo unaokolo. Naravno da je dobro i potrebno sagledati i prihvatiti ono što jeste, samo to ne treba da bude kraj već početak dejstva i napora da nešto promijenimo.
Pošto od života dobijam pozamašnu količinu limuna, dosadilo mi je više da pravim limunadu. Ja ne volim limunadu. Ni limun. Vrijeme je da životu naručim neko drugo voće. Slađe i ukusnije.
